Klub prebogate istorije osnovan je pre tačno 75 godina na Dan studenata, koji se tradicionalno proslavlja 4. aprila.
Puno vode proteklo je Moravom od kada se u Čačku igra košarka. Za tih sedam i po decenija Borac je, uz ogromno zalaganje svih sportskih trudbenika, uspeo da stane rame uz rame sa svega nekoliko klubova koji se mogu smatrati košarkaškim institucijama u Srbiji, ali i bivšoj Jugoslaviji. Baš zbog velikih uspeha Borca, Čačak mnogi prepoznaju kao grad košarke.
U tekućoj, jubilarnoj godini za klub, sudbina je htela da virus covid-19 prekine takmičarsku sezonu, jednu od najuspešnijih u 21. veku. Naime, Borac se u vrhuncu svoje moći već okitio zvanjem KLS šampiona i ponovo je obezbedio učešće i naredne sezone u ABA 2 ligi. Međutim, pred taborom Borca bila je borba za najelitnije takmičenje jadranske lige. Ukoliko prilike budu dozvolile i liga bude nastavljena, Čačani će dobiti priliku da izbore svoje mesto u ex-Yu eliti, gde ih mnogi vide i gde im je mesto.
Zoran Antonović, dugogodišnji lekar, ali i hroničar kluba, podsetio je ukratko na istorijat KK Borac.
,,Borac je osnovan davne 1945. godine. Do 1954. godine košarka je igrana na terenu Sokolskog doma. U tom periodu Borac je dva puta upadao u Prvu saveznu ligu. Nakon što je pomenuti teren srušen, Borac na kratko prelazi na teren kraj železničke stanice, da bi od 1956. godine nastupao na stadionu kraj Morave, koji je u međuvremenu napravljen. Pomenuto igralište je 1969. godine pokriveno i pretvoreno u halu, u kojoj i danas Borac nastupa. Takođe, pomenuo bih da od 1966. godine Borac ponovo ulazi u Prvu saveznu ligu. Taj tim vodio je Aleksandar Stefanović, a najbolji igrač je bio ko drugi nego Radmilo Mišović. Valja reći da je ekspanzija Borca krenula nakon 1950. godine, kada je u klub došao Bole Denić, bivši igrač BSK-a, a kasnije igrač i trener čačanskog tima. On je 1958. godine uveo Radmila Mišovića u prvi tim”, zastao je Antonović, a zatim nastavio:
,,Nakon 1966. godine moglo bi se reći da Borac u kontinuitetu igra najelitnije jugoslovensko takmičenje. Najveći uspesi ostvareni su 1973. godine, kada je Borac bio četvrti u Jugoslaviji i kada je za klub igrao Dragan Kićanović, kao i 1979. kada je klub bio peti. Moram da kažem da su 1979. godine juniori Borca postali prvaci Jugoslavije. To je bila generacija Željka Obradovića i Marka Ivanovića. Vredno pomena je da je Radmilo Mišović pet puta bio najbolji strelac države. Nakon raspada Jugoslavije Borac je sa više ili manje uspeha igrao domaća prvenstva, da bi 2010. godine postao prvak KLS – a. Poslednje tri godine Borac se okitio zvanjem šampiona domaćeg prvenstva, a u isto vreme je član Druge ABA lige”, rekao je dr Zoran Antonović.
Marko Ivanović, nekadašnji igrač, a poslednjih godina direktor kluba, uputio je čestitke svima koji su u proteklih 75. godina bili deo Borca.
,,Čestitao bih 75. rođendan svima koji su u od 1945. godine do danas bili ili jesu deo Borca. Svi su, u manjoj ili većoj meri, doprineli da Borac postane institucija srpske košarke. Igrači svih uzrasta i kategorija, treneri, sportski funkcioneri, zaposleni u klubu, grad Čačak, sponzori, mediji, navijači, svi su učestvovali u stvaranju sjajnog imidža i postizanju odličnih rezultata. Zbog toga, moram da naglasim, danas nije rođendan samo klubu, već svima nama”, kazao je direktor Marko Ivanović.
Marko Marinović, dugogodišnji igrač, a od ove sezone i trener prvog tima Borca, naglašava koliko je ponosan što je deo kluba iz grada na Moravi.
,,Ne mogu opisati koliko mi je milo da je Borac klub sa prebogatom tradicijom dugom 75 godina. Nije mala stvar trajati toliko dugo, retko koji tim može da se pohvali istorijom poput Borčeve. Čast mi je i ponosan sam, kao i mnogi Čačani koji su radili ili rade u Borcu, da sam deo kluba. Verujem da su pred Borcem mnoge godine koje će biti ovenčane značajnim uspesima. Primera radi, ove jubilarne godine već smo zabeležili odlične rezultate, a viša sila nas je prekinula u nastojanju da sezonu krunišemo ulaskom u ABA 1 ligu. Nadam se da će sve ovo brzo proći, pa da ćemo učiniti još taj jedan korak”, izjavio je strateg Borca Marko Marinović.
Piše: Nikola Minović
Foto: Duško Radišić-Lejča